Хипстери

Био сам жешће просвијетљен кад сам чуо (тада за мене) нови појам. Хипстери. На вукајлији има довољно духовито-прецизних дефиниција о томе. Није да их нисам сретао, и није да знам какав је то ужас кад сретнеш правог београдског примјерка, али ту сам надошао да иако без дефиниције, они су ми најомраженији ликови из младости.

Не ови сад хипстери, који се визуелно, распознају се по шареним дугачким чарапама, арафатка марамама, дебелим и шареним оквирима за цвике, фото-апаратима око врата, равним тенама…

него они хипстери, хипстерскога понашања, што стално нешто успијају, те све су они слушали прије али им је то сад срање, што би на силу да се разликују, и што им увијек форма испред суштине.

Не спорим да имам неких сличних особина. Замрзим неку пјесму, јер је људи стално форсирају. Као Дигни руку или што пукнем силу пара да купим руски хокејашки дрес, или што и данас тражим ватерполо капицу. Али брате, вазда тежим нормалности. И опчинила ме дефиниција како хипстери у силној жељи да постану што више посебни, постану мејнстрим. То ми дође ко манифест нормалности. Преносим у цијелости на српском писму:

Тачно тако. Хипстеризам не јебе, јер хипстери заправо и нису хипстери. Тај хипстер фазон би требало да означава индивидуалност, независност од трендова и мас медија, непокоравање неким модама, слушање квалитетне музике, без обзира на њену популарност или непопуларност. Хипстери су те идеале изневјерили, јер сваки мање више личи на оног другог, прате своје властите трендове, такмиче се у томе чији је омиљени бенд мање популаран и сл. И сви су невиђени егомаијаци. А не јебу, углавном.

Прави хипстер уствари нема никакве везе ни са хипстерском субкултуром, ни са било којом другом. Прави хипстер и није хипстер. Хипстери су само лажни хипстери. А прави хипстер је заправо сасвим нормалан и аутентичан човјек.

Прави хипстер, тј. нормалан аутентичан човјек, није егоманијак, не сматра себе бољим од других, не пљује по гранду, не пљује по металцима, слуша шта му се слуша, зависно од расположења и личних афинитета, не припада ни једној субкултури, облачи оно што воли, не иде ни у какве екстреме у облачењу, од стандардне општеприхваћене гардеробе бира ону која му најбоље стоји и која му се највише свиђа, не пати од робних марки и цијена пића, гардеробе, мобилних телефона, али се не облачи ни као одрпанац, не бјежи ни од каквих мјеста за изласке као ђаво од крста, само му се неки тип изласка мање, а неки више свиђа, са свима може да се дружи, али има и своје друштво, има свој лични став о свему, који је углавном објективан, ријетко кога пљује, а још рјеђе идеализује. Није фан никога и ничега. Не схвата себе много озбиљно. Просто живи и мисли и дјелује. Можда јебе, можда и не јебе, зависно од швалерских способности, његове личне привлачности и тога колико му се посрећило. Чита и паметне и глупе ствари (од Курира до Достојевског), гледа и добре и лоше емисије (чак и реалитy схоw, по којем не пљује, већ га користи да види чега све има у Божијој башти). Слуша и квалитетну и шунд музику. За њега је свака појава феномен који треба схватити, и који вјероватно има свој разлог постојања. Неке ствари заиста мрзи из дна душе, када спозна да је сва њихова суштина накарадна и изопачена, али мало је таквих ствари, према већини ствари је отворен. Тај човјек и није хипстер. Назвао сам га "правим хипстером" јер права неискварена идеологија хипстерске субкултуре, најближе осликава позицију тог човјека, али су се хипстери толико од ње одвојили, да је назвати нормалног аутентичног човјека хипстером, чиста увреда.

make84
Sve što ti treba za početak, vidi na blogu.

Komentariši