РАЗМИШЉАЊА СРПСКОГ ВОЛА

На ове што се нису помакли од музике осамдесетих ми природно долазе они који балаве за старом градњом. Нормално, стара градња ако није пропала, ако се може средити и бити у функцији је супер ствар.

Али има обољелих ликова који у Бијељини рецимо жале што не постоји нека праисторјска кафана која је била у згради општине, на мјесту гдје се сад ваде родни листови и овјеравају документа. Или за неком кућом која је пропала скроз, а позната је јер је у њој живио Јован Дучић док је кратко учитељевао у Бијељини. Слично је било и са неком кућом, не знам гдје, али је Ђура јакшић једном преспавао.

И сад jе то нека хипер значајна ствар. У свим мјестима људи болују да се нешто треба сачувати, па и у Бијељини, која објективно нема ништа од старе градње (ок, општина, Семберска банка, али оне су у функцији), напротив, тотални је инфраструктурни ужас, али ето, напрђују људи.

Увијек се сјетим шта сам чуо у Барселони. Људи су проширивали град, правили нове улице, и ту им се испријечио неки амфитеатар, римски. Није био сигурно очуван попут оног у Риму или Верони, и они га сруше, и ту пропиче саобраћајницу. Јасно: Боље да немамо гужви у граду, него да имамо неки камењар, који никад туристи неће посјећивати, попут оних у Италији.

А ми се уфатили кафана! ЕЈ! Нека кафана била за аустријске жандаре, и сад еј то историјска вриједност коју ми требамо чувати. Да ли је толико страшно признати: Ми смо земља збијег. Гдје су људи бјежали од Турака, нисмо ништа градили јер ништа није било наше, ништа из историје посебно нисмо имали, јер је просто таква историја, били смо робље, и то је то. Нећемо поправити утисак неком кафаном.


Остају нам двиjе ствари: Градити зграде са старим штихом, као факултет у Бијељини, или градити потпуно нови фазон по коме ће нас препознавати. Нешто за шта ћемо рећи да је наша тековина. Андрићград, Етно село Станишићи, и слично.

Шта остаје иза нас?

Нећу рећи да су они снимци које је избацио Џони Штулић срање, али да их нико не би јебао ни 2 одсто да није Џони у питању, ту сам убијеђен. Дакле, кад имаш ореол, онда је џаба, воле те. Направиће од тебе и што ниси. Рамбо Амадеус је тип који се одлично зајебава за паре, а има ореол генија и бога. Јеси гледо брате како је испроваљиво оне народњаке у песми за заштиту ауторских права? Ови на евровизији не знају ко им долази, има да их испроваљује... Та немојте касти.

Посебан примјер је Милан Младеновић. У гомили интервјуа човјек каже како његови стихови нису поезија, нису предвиђени да се гледају одвојено од музике, али вјерници његове новоуспостављене секте не мисле тако. Мора се новом богу одати почаст и коју није тражио. Има генијалан дио у филму Црна Марија. Филм о бенду гдје вођа умре. Милан Младеновић глуми, и преузима пручу. Не можемо нове клинце ложити старим стварима. Ви сте пратили вођу, а ја сам пратио идеју. Зато је за вас са њим умрло све, за мене није. Жешћи трип је што то говори лик, кога тако кују у звијезде, како он сам не би.

Да не дужим. Онај ко само гледа у прошлост и коме је све некад било боље, велика је будалетина. Проналажење свевременог у нечем што то није, још горе. Не кажем да и код Џонија и Код ЕКВ нема добрих ствари, али оне су биле тад за тад, а шта имамо за сад. Друге се фурке фурају. Ако ми фурамо старе, то значи да смо инфериорни и не знамо куд смо пошли. И ако неко прави двојство супротности Сека, Дара, Цеца, против Рамба, Џонија, ЕКВ, Чорбе... ја онда кажем Сарс, Синдикат, Атентат...

Ја сигурно имам једног оданог читаоца. Знам је, и стално пита што не пишем. Просто се не стиже. Потроши се човјек у току дана, док ми падају неке идеје на памет не напишем их јер се ради нешто друго. Што је прече или ме више ложи. Потом, кад ти падне нека идеја на памет, пљуснеш је као статус, или на твитер. Твитер је иначе микроблогинг сервис. Што би рекло, за кратке блогове. И тако умјесто да напишеш један пост, напишеш 7 твитова, и ето га. То је комуникацијски проблем.

Подсјети ме на те ране фазе интернета. Ја сам увео тај неки дајалап, ко ће знати, 2005 или мало прије, и знао сам тад само за НБА, Б92 и Гугл за све остало. Тад ми никакав проблем није био читати дуге текстове, јер није свега било на нету. Мислим јесте, али си лакше могао пробрати.

И тако се ја конектујем, отворим нешто, махом Б92 рубрика живот или путовања, одаберем текст, отворим више прозора и дисконект. Позив трајао минут и 20. И читај лагано. Са разумијевањем. Сјећам се првих блогова, нека романтика те хвата кад се осврнеш. А није пуно прошло.



Сјећам се да сам се чудио како људи остају по пола сата на дајалапу, јер су вјеровали да се свака нова конекција наплаћује марку (иначе се плаћао само локални позив и кредит за нет). Не знам дал је то била нека урбана легенда, или добро смишљена подвала пошта Српске, које су ваљда држале монопол на интернет, па ложиле људе да би више трошили. А ја сам тако штедио, качио се по 30 пута за ноћ и прекидао, и опет је долазило неког солидног рачуна.

После је дошао телекомов АДеСеЛ, па је постало лакше, онда проводиш више времена на нету, па ти буде досадно, па тражиш разна срања, сензационалистичке наслове и чуда. Све ово важи кад нисте на порнографији. Порнографија је ок док нема насиља и док су учесници згодни.

Но да се вратим. Они који су интернет сконтали крајем миленијума, причају да су се за мување, које се сад обавља на Фејсу, користили неки мирцеви, па крстарице, четрумови, не памтим стварно шта све не.  Били су ту неки форуми, видим да се неки замлаћују тиме, али и да бурек и даље ради сасвим солидно. Ја сам тад имао жешћу аверзију према било каквом логовању. Ипак је веб 2.0 донио супер промјене. Но, не знам куд сам се запутио у овом писању, а и на нету се не читају дуги текстови. Завршићу сад, па можда придонесем нешто расправи.

2 4 901 1 5 2 2 0 0 0 0 5 0 0 0 0 0 0 0 0 0 4 2 2 8 8 8 8 8 8 8 9 98 5 97 97 6 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 6 6 6 6 6 1 4 4 0 0 0 0 0 0 0 0 0 2 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 3 0 1 2 0 0 1 2 0 0 0 0 0 0 7 0 0 0 0 0 0 0 0 8 0 0 3 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 1 28 15 6 3 4 1 4 2 6 902 1 3 2 2 0 0 0 0 5 6 7 0 0 0 0 0 0 0 1 2 2 7 7 7 7 7 7 7 9 97 5 1 4 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 2 4 4 0 0 0 0 0 0 0 0 0 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 9 2 2 2 2 2 2 1 0 0 0 4 0 0 0 0 0 0 3 0 0 0 0 0 0 0 3 0 0 0 0 0 0 0 3 0 0 0 0 0 0 2 0 0 0 0 0 0 2 18 6 5 9 1 4

Ова матрица је отприлике илустрација шта сам радио ових пар дана. У питању ј унос резултата анкете. Цијепање дрва је наравно лакше, и сви ће се зезнути, као лакше је анкета, и више пара. Јест, ал дрва цијепаш и нема патње сем ако има чворова. Овде има патње како год. Мора неко да ти чита, па дужина, па шта је написано, па клеп клеп клеп по тастатури. И на крају видиш каквих све глупости има, и чудеса. Скоро је готово, само посебне шифре да се упишу.

Ево друга или која већ Хрватица је изјавила да се никад не би удала за Србина. Али авај, успут је изјавила како је и против абортуса и гејева. Укратко.

Јесте да је она новопечена чланица Хрватске чисте странке права (СДП не воли Србе;ХДЗ мрзи Србе; ХСП: побили би Србе; ХЧСП: сви побројани су удбаши, ми смо прави Хрвати) али ја бих то гледао из другог кутња.

Дакле дјевојка је ваљда манекенка, као и већина мисица. Овиме је затворила сва врата  том послу, не због геј лобија, већ што се у том послу његује профил жене која изгледа, а не мисли. Све треба дати у незамијерање, треба имати оне ставове који никог не иритирају, треба бити за мир у свијету, и не очитовати се ни по којој битној теми.

И онда кад је све дозвољено, осим имати мишљење супротно политичкој коректности, истрчи мисица. Није никог пребила, само рекла шта мисли. А данас свако има слободу ријечи и мисли, сем ако не мисли и говори супротно од онога што треба да мисли.

Дакле, храбра је. Ваљда као будућа политичарка има идеју како смањити стопу абортуса, сем обичне забране.

Био сам жешће просвијетљен кад сам чуо (тада за мене) нови појам. Хипстери. На вукајлији има довољно духовито-прецизних дефиниција о томе. Није да их нисам сретао, и није да знам какав је то ужас кад сретнеш правог београдског примјерка, али ту сам надошао да иако без дефиниције, они су ми најомраженији ликови из младости.

Не ови сад хипстери, који се визуелно, распознају се по шареним дугачким чарапама, арафатка марамама, дебелим и шареним оквирима за цвике, фото-апаратима око врата, равним тенама...

него они хипстери, хипстерскога понашања, што стално нешто успијају, те све су они слушали прије али им је то сад срање, што би на силу да се разликују, и што им увијек форма испред суштине.

Не спорим да имам неких сличних особина. Замрзим неку пјесму, јер је људи стално форсирају. Као Дигни руку или што пукнем силу пара да купим руски хокејашки дрес, или што и данас тражим ватерполо капицу. Али брате, вазда тежим нормалности. И опчинила ме дефиниција како хипстери у силној жељи да постану што више посебни, постану мејнстрим. То ми дође ко манифест нормалности. Преносим у цијелости на српском писму:

Тачно тако. Хипстеризам не јебе, јер хипстери заправо и нису хипстери. Тај хипстер фазон би требало да означава индивидуалност, независност од трендова и мас медија, непокоравање неким модама, слушање квалитетне музике, без обзира на њену популарност или непопуларност. Хипстери су те идеале изневјерили, јер сваки мање више личи на оног другог, прате своје властите трендове, такмиче се у томе чији је омиљени бенд мање популаран и сл. И сви су невиђени егомаијаци. А не јебу, углавном.

Прави хипстер уствари нема никакве везе ни са хипстерском субкултуром, ни са било којом другом. Прави хипстер и није хипстер. Хипстери су само лажни хипстери. А прави хипстер је заправо сасвим нормалан и аутентичан човјек.

Прави хипстер, тј. нормалан аутентичан човјек, није егоманијак, не сматра себе бољим од других, не пљује по гранду, не пљује по металцима, слуша шта му се слуша, зависно од расположења и личних афинитета, не припада ни једној субкултури, облачи оно што воли, не иде ни у какве екстреме у облачењу, од стандардне општеприхваћене гардеробе бира ону која му најбоље стоји и која му се највише свиђа, не пати од робних марки и цијена пића, гардеробе, мобилних телефона, али се не облачи ни као одрпанац, не бјежи ни од каквих мјеста за изласке као ђаво од крста, само му се неки тип изласка мање, а неки више свиђа, са свима може да се дружи, али има и своје друштво, има свој лични став о свему, који је углавном објективан, ријетко кога пљује, а још рјеђе идеализује. Није фан никога и ничега. Не схвата себе много озбиљно. Просто живи и мисли и дјелује. Можда јебе, можда и не јебе, зависно од швалерских способности, његове личне привлачности и тога колико му се посрећило. Чита и паметне и глупе ствари (од Курира до Достојевског), гледа и добре и лоше емисије (чак и реалитy схоw, по којем не пљује, већ га користи да види чега све има у Божијој башти). Слуша и квалитетну и шунд музику. За њега је свака појава феномен који треба схватити, и који вјероватно има свој разлог постојања. Неке ствари заиста мрзи из дна душе, када спозна да је сва њихова суштина накарадна и изопачена, али мало је таквих ствари, према већини ствари је отворен. Тај човјек и није хипстер. Назвао сам га "правим хипстером" јер права неискварена идеологија хипстерске субкултуре, најближе осликава позицију тог човјека, али су се хипстери толико од ње одвојили, да је назвати нормалног аутентичног човјека хипстером, чиста увреда.

Од свега што је донијела револуција звана веб 2, најдражи ми је таг клауд. Стоји са стране на блоговима, зна бити забаван ако је се тагови крећу кад на њих нанесеш мишком, врло често га не користим, али ми је забаван као капљица ваздуха у васерваги. Стално гледаш у њу ко блесав.

Испаде да ја овде долазим само кад треба провјерити како се убацује нека ХТМЛ новина, типа твитер и гугл + дугме. Ладно сам програмер-слијепац. Срећа па на другим самтовима није лако наћи ХТМЛ мустру као на блогу, или се то плански крије од мене :) Још мало па ће све испред очију да ми иде у форми 100110 110101 01010

Не знам колико друштвених мрежа и помагала има, али сам пријављен на доста. прихватио сам Гугл + позив, иако не кликам на њега скоро никад. Твитерам за Фронтал, на вконтакте се улогујем чисто да се фурам на Русију. Блогујем, као што се види, ријетко, јер пискарам свуда. Имам и јутјуб налог са некоћ 100 видеа, само сам дио избрисао.

Фејсбук је ипак генијалан изум. Оголио је људе и понашање им. Показао колико испразно зна бити. Дефиниција да на свијету само 10 одсто свега, уопште, нечему ваља, доказна је. Или што би Рамбо рекао, човјека само треба пустити да прича, па ће се видјети какакв је. А може и статусе и коментаре да оставља.

Најбољи изум дигиталног доба свакако је претраживач, ајд нек буде гугл. ФБ има своје стране, а јутјуб ми је интимно најдражи сервис/мрежа. Фликр је ок. Гледаћу да то спојим на једно, рецимо нови блог се смијеши. Боже здравља и времена.